Mile Crevar
In Memoriam
Tog kobnog petka, 8. decembra 2017. godine, na vest da je nekako pred sam kraj radnog vremena, iznenada prestalo da kuca srce Mileta Crevara, upravnika Saveza gluvih Srbije i regiona, dok je za svojim radnim stolom u kancelariji Saveza obavlјao svoje redovne radne zadatke, zajednica gluvih Srbije i regiona, a i mnogo šire, ostala je zatečena, nema.
Baš kao što je i sam Mile Crevar napustio ovaj svet. Zatečeno, nemo... Samo sa svoja dva duboka uzdaha... I, poznajući ga, isto toliko briga. Za svoje dve porodice: suprugu Draganu, i gluve i nagluve prijatelјe, kolege, drugove.
A kako je drugačije i mogao čovek koji je nesebično celog sebe dao ispravlјajući veliku nepravdu nanetu gluvima i bijući rovovsku Donkihotovsku bitku na više frontova za njihova prava i ravnopravan status u društvu u kojem neće biti diskriminisani, izolovani, otuđeni, stigmatizovani.
Mile Crevar to drugačije nije ni mogao, jer bio je Crevar i po kraju gde je ugledao svetlost dana. Ta njegova Crevarska strana, pitoreskni valoviti krajolik Vrginmosta na Kordunu, urezala je duboki pečat na dušu ovog čoveka, i zadojivši ga duhom čovekolјublјa i rodolјublјa, za navek mu dala veliku energiju i otpornu snagu.
Prve utiske iz detinjstva i rane mladosti Mile Crevar je stekao upravo u kraju gde su se od davnina čuvala jaka narodna predanja i negovale slobodarske tradicije. S posebnim pietetom i poštovanjem se odnosio prema svojim korenima, posebno prema svojim neposrednim precima – obojici dedova, koji su tragično stradali u pogromu na početku Drugog svetskog rata u staroj pravoslavnoj crkvi u Glini.
No, pođimo redom.
Mile Crevar je rođen 2. marta 1949. godine kao prvo zaživelo dete svojih roditelјa, majke Mile i oca Petra. Nažalost, u petoj godini života sustigla ga je zla kob u obliku meningitisa, zbog čega je, usled lečenja streptomicinom, trajno izgubio sluh. Uz velike napore, i još veće zalaganje i podršku majke, pohađao je redovnu školu do četvrtog razreda, osmolјetku u karlovačkom Centru za gluve, sve do prelaska porodice u Beograd, 1965. godine, gde je nastavio školovanje u školama za gluvu i nagluvu decu i omladinu tada “Silvije Kranjčević”, danas “Stefan Dečanski” u Beogradu i “Radivoj Popović” u Zemunu. Po završetku mature, zapošlјava se u zemunskom “Teleoptiku”, gde ostaje do penzionisanja 2003. godine.
Početke njegovog konkretnijeg i intenzivnijeg angažovanja u zajednici gluvih Beograda nalazimo devedesetih godina prošloga veka u oblasti sporta i fizičke kulture i rehabilitacije, da bi se ono, nešto kasnije, prenelo i na oblasti socijalne politike, kulture i informisanja, kroz zauzimanje više istaknutih funkcija u Gradskoj organizaciji gluvih Beograda. A potom, na prelazu dva veka, zateklo ga na poziciji potpredsednika Saveza gluvih i nagluvih Srbije i predsednika statutarnih i drugih radnih tela i komisija.
Marta 2001. godine Mile Crevar je izabran za generalnog sekretara Saveza gluvih i nagluvih Jugoslavije, kasnije Saveza gluvih i nagluvih Srbije i Crne Gore, danas Saveza gluvih Srbije i regiona i na toj funkciji ostao do poslednjeg svog radnog i životnog daha. Hvatajući se u koštac sa klјučnim problemom, koji i dan-danas tišti srce i dušu, verujemo, svakog gluvog i nagluvog člana ma kojoj matičnoj organizaciji on pripadao, zbog otete svoje jedine imovine, on je svakim danom sve više izrastao u njihovog rado viđenog sagovornika, vernog prijatelјa, stručnog savetnika, s jedne, i čvrstog, beskompromisnog, nesalomivog borca sa druge strane.
Mile Crevar je bio pravi, odistinski legalista, i kao takav, u svojstvu autora ili konsultanta, dao je svoj nemerlјivi doprinos izradi brojnih statutarnih dokumenta, poslovnika, pravilnika, priručnika i drugih normativnih akata Saveza i drugih organizacija gluvih na lokalnom nivou. Rečju, bio je osoba čije se stručno mišenje u toj oblasti respektovalo. Kao član Radne grupe Ministarstva za rad, zapošlјavanje i socijalnu politiku Vlade Republike Srbije utkao je deo sebe u Nacrt zakona o upotrebi znakovnog jezika u Republici Srbiji. Pokretač je i, u ime SGSR, SGNS i GOGB, podnosilac zajedničke inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o sportu u Republici Srbiji radi izjednačavanja gluvih sportista sa čujućima u svim granama sporta i sportskim disciplinama. A takođe i Predloga za izmenu i dopunu Zakona o restituciji u RS, koji je upućen Zakonodavnom odboru Vlade Republike Srbije s intencijom da se omogući da oduzeta imovina može da se vrati i pravnim licima. Od njega je potekla i ideja s predlogom da se imenom Dragolјuba Vukotića nazove jedna ulica u Beogradu.
Informisanju članstva i šire javnosti, kao i izdavačkoj delatnosti poklanjao je posebnu pažnju. Bio je pokretač i glavni urednik časopisa “Svet gluvih”. Koautor je prve Bele knjige o stanju u SGNJ 2001. godine i autor druge Bele knjige – “Kad interes nadjača pravo“ 2012. godine. Nјegova poslednja knjiga, “Gluvi u Srbiji – Nјihova prava i mogućnosti“, objavlјena je 2016 godine. Bio je pisac i bojnih tekstova o istoriji, životu i problemima gluvih.
Vredno je radio, usavršavao se. Pratio tokove i sprovodio aktivnosti i na domaćem i na međunarodnom planu. Obnovio je tada, već već uveliko zamrlu, poslovnu korespodenciju i razvio saradnju i partnerski odnos sa Svetskom federacijom gluvih, čiji smo redovni član, kao i brojnim nacionalnim savezima gluvih. Uveo je Savez u tzv. evropske vode, sticanjem statusa pridruženog člana Evropske unije gluvih. U svojstvu, što člana delegacije GOGB i SGNSCG, što zvaničnog delegata Saveza, učesnik je Svetskih kongresa SFG u Japanu, Kanadi i Španiji, kao i Generalnih skupština, konferencija i radionica SFG i EUD. Svojom markantnom figurom i originalnošću ideja odigrao je zapaženu ulogu u delovanju oranizacije kako u širem okruženju tako i u brojnim zvaničnim stručnim kontaktima sa međunarodnim rukovodiocima od ugleda i značaja. Savestan, samopregoran u svemu, usvajao je i tuđa pozitivna iskustva i sugestije i uvek razmišlјao kako bi se to moglo primeniti i na našim prostorima.
Išao je u korak sa savremenim informaciono-komunikacionim tehnologijama. Nastojao je da, u zavisnosti od toga koliko su mogućnosti dozvolјavale, osavremeni rad u Savezu, kupovinom kompjuterske i foto opreme, postavlјanjem video nadzora, uvođenjem kablovske televizije i interneta.
Odazivajući se pozivima za brojne stručne i tematske skupove, čak i već oronulog zdravlјa, bio je svugde prisutan gde treba, da bi svojim prisustvom i savetima, kao i zapažanjim, pomagao kolegama i saradnicima u radu i napredovanju.
Rečju, u periodu od 2001. do 2017. on je bio lјubazan i pristupačan, aktivan i samopregoran u, za mnoge koji se bave socijalnom tematikom, kompleksnom periodu, gde je trebalo puno volјe, takta i energije da bi se uspelo u mnogim idejama i projektima, savlađujući usput mnoge predrasude, birokratske prepreke, nerazumevanje okoline.
Kroz sve to vreme svog, nazovi, služenje gluvima, Mile Crevar nije nimalo odstupao od svog prvobitnog cilјa i ujedno osnovnog motiva: ispraviti nepravdu nanetu im s otimanjem zgrade bez njihovog znanja i doprineti da kvalitet njihovog života, koji je stalno u nekoj potrebi, postane bolјi. Bio je pelcovan od sujete. Od njega se nikada nije moglo čuti da kaže kako postoji problem koji čovek ne može da reši. Uviđao je teškoće i često govorio da je, iako ne zna odgovor na neka pitanja, uvek potpuno siguran u to da odgovor ipak postoji i da se negde nalazi neko koji može da ga pruži, kao i to da treba pokušavati sve dotle dok čovek sam ne pronađe rešenje ili ga ne dobije od nekog drugog. Nikada nije glasno govorio o svojim sumnjama. Planirajući nešto, voleo je da se savetuje sa više lјudi, razmenjivao je mišlјenja sa svojim kolegama, saradnicima. A kad bi jednom već doneo odluku, nije više razbijao time glavu.
Takav je bio Mile Crevar.
Nikada ga nije plašio život, niti ma kakvi problemi koji bi pred njim iskrsavali. Bio je ne samo veliki vernik, nego i verujući čovek. Za njega je data reč bila zakon. I on je sebi dao reč da ide do kraja...
Tokom celog života ispolјavao je veliku radoznalost i sposobnost za sve. Posedovao je ogromnu želјu za znanjem i osećao potrebu za permanentnim obrazovanjem i usavršavanjem. Nikada nije dolazio u sukob sa drugarima, profesorima, kolegama, pretpostavlјenima, jer je uvek bio spreman da razume druge, pa čak i onda kada su oni mnogo manje razumeli njega. On je umeo i da pruža da otkriva lјubav za svakog čoveka. Često je imao običaj da kaže “malo možeš da daš ali je to jako veliko prema onome što se treba dati”.
Puno je čitao. Krasila ga je posebna skromnost, nemetlјivost, kako samo veliki mogu da budu...
Nenadano je izrastao u iskrenog odistinskog borca, vođu koji će ostati inspiracija budućim generacijama Jer, Crevar je živeći život, vođen životnim motom iz stihova pesme “Čoveče pazi da ne ideš malen ispod zvezda”, na svom životnom putu stasavao i izrastao kao junak u romanu “Kako se kalio čelik”.
Jezički i stilski čistunac, po govoru visoko uman čovek, po manirima pravi gospodin, po načinu razmišlјanja čovek sa vizijom. Čovek širokih vidika, dobar saradnik, istrajan borac za svoja ubeđenja, korektan i obziran prema svima. Svojim ličnim primerom, neprestano tragajući za rešenjima, služio je gluvima, a ne sebi.
Bio je čovek bez predrasuda, spreman da razmotri i prouči sve što bi privuklo njegovu pažnju, ali njegova vera bila je vera deteta izraslog u čoveka pod izvesnim jasnim uticajima koji se drži osnovnog osećanja da je religija čvrsto uporište i izvor snage i vođstva. Otuda je i preminuo suočivši se sa smrću, isto onako mirno, baš kao što je posmatrao sve događaje u toku svog života.
Verujem da će Mile Crevar ostati u sećanju zajednice gluvih kao čovek koji je živeo s velikim osećanjem poštovanja prema prošlosti, trezvenosti prema sadašnjosti i odgovornosti prema budućnosti, i s osećanjem obaveze da ispuni svoj životni zadatak onako kako ga je samo on video.
Neka mu je večna slava i hvala.
Kolege, saradnici i članovi Saveza gluvih Srbije i regiona