Позициони документ ВФД

1. Кључне тачке

• Глуве особе себе сматрају језичком и културном групом, са својим веома комплексним природним језиком, међутим, права глувих лица су гарантована и спроводе се кроз политику, законодавство и међународне инструменте о инвалидности.
• Идентитет глувих није монолитни ентитет, а особе које му по природи свог бића припрадају могу имати и друге идентитете у односу на пол, расу, инвалидитет, социоекономски статус.
• На међународном нивоу, Уједињене нације су им загарантовала људска права кроз: Конвенцију о правима особа са инвалидитетом1 (ЦРПД); Међународни споразум о грађанским и политичким правима2 (ИЦЦПР) с посебним акцентом на права особа припадника етничких, верских и језичких мањина (посебно члан 27); Конвенцију о правима детета3 (ЦРЦ) (посебно члан 30); и Декларацију о правима особа припадника националних или етничких, верских и језичких мањина4 (Декларација о мањинама).
• Заједнице глувих су мањинске заједнице које су дефинисане као: “групе које чине бројчано мањи број становништва у односу на целу популацију једне државе, чији чланови имају етничке, верске или језичке карактеристике различите од остатка становништва, и који само имплицитно желе да заштите своју културу, традицију, религију или језик.”
• Глуве особе имају језичко људско право на употребу знаковног језика као свог матерњег језика у породици, у школи и уопште у ширем друштву, с тим што инвалидско законодавство (нарочито ЦРПД) није једини начин остваривања овог права.
• Инвалидитет је дефинисан у складу са моделом људских права са становишта инвалидности5. Према социјалним моделу инвалидитета, који претходи моделу људских права, то је интеракција између индивидуалног “оштећење” и баријера у друштву које стварају “инвалидност”. Другим речима, то је окружење које онемогућава, а не само “оштећење”.

Лингвистичка права су важна за глуве особе и не би требало да буду одобрена у оквиру парадигме инвалидитета. Заједницама глувих понекад требају језичка права као лингвистичка права, а не као део конструкције инвалидитета.

2. Увод

Заједнице глувих широм света већ одавно себе сматрају језичким и културним групама, које се одликују великим бројем различитих националних и регионалних знаковних језика широм света. Знаковни језици су природни, врло сложени природни језици са пуним изражајним капацитетима, са сопственом граматиком, речником, хумором и њима припадајућим облицима експонирања. Још увек су права глувих лица широм света у великој мери осигурана у оквиру политике, законодавства и међународних инструмената о инвалидности, у зависности да ли закон и међународни инструменати препознају језички и културни идентитет глувих или не. Будући да то може довести до неспоразума у погледу сагледавања реалне ситуације у којој се налазе заједнице глувих широм света, овај документ анализира теме везане за кључна питања која се намећу при посматрању овог субјективитета као језичке мањине, с једне и кроз призму инвалидности, с друге стране. Многи глуви широм света могу да посведоче како је знаковни језик био инфериоран у односу на говорни језик, а глува лица се посматрала кроз медицински и инвалидски модел. Знаковни језици су чак били забрањени на појединим местима у свету. Које законодавство штити језичка права глувих лица и њихове знаковне језике у свету?

Попут сваке друге групе људи који деле заједнички језик, тако је и за глуве особе још одавно утврђено да они имају своју културу. Прва указивања на специфичну културу глувих датирају с почетка седамдесетих година прошлог века, ослањајући се на сазнања из неких ранијих истраживања, обављених педесетих и шездесетих година, од стране Тервурта и Стока да знаковни језици нису неки нижи језици, нити инфериорни облици језика. Након тога, концепт се проширио широм света, захваљујући чему се заједницама глувих потврђује њихов језички и културни идентитет. На крају, то је признато и у члану 30. УН ЦРПД. Оно укључује заједничка искуства, уверења, ставове, историју, норме, вредности, традицију и уметност које деле глуви у истој заједници или земљи.

Чланство у културној групи подразумева идентификовање сваког појединца као дела те групације, а идентитет, уопште као целина, много је сложенија конструкција и повезан је са интеракцијом јединки са средином око себе, као и са њиховом прошлошћу и са садашњим искуствима. Обликује га (између осталог), пол, раса, социоекономски статус, старосно доба, етничка припадност и инвалидност. Идентитет глувих се испољава из њиховог личног искуства, употребе знаковног језика, чланства у језичкој заједници са својом историјом и заједничким искуством угњетавања, отпора и солидарности, али то није једини идентитет који глува лица развијају током свог живота; има и других идентитета који се такође развијају кроз животни век. Различити идентитети постају мање или више важни у различитим ситуацијама, тако на пример-у различитим временима глува женска особа као припадница културне мањине може пронаћи да њен идентитет као глуве особе, њен пол и њена мањинска група попримају важнија различита обележја, на пример у групи особа мушког пола, или у групи чујућих лица, или у групи људи припадника већинске културе. Стога идентитет глувих не може да има примат међу различитим идентитетима.

Идентитет глувих је често повезан са знаковним језицима и друштвеним везама које су изграђене на заједничком искуству заснованом на употреби знаковног језика. На пример, глуве особе се редовно друже у заједничким просторима-клубовима, на спортским догађајима и током окупљања у циљу обележавања њиховог културног идентитета и искуства им се често темеље на заједничкој употреби знаковног језика. Идентификација са заједницом глувих која користи знаковни језик ствара ширу заједницу корисника језика. Њихово чланство у заједници није искључиво условљено губитком слуха (мада глуви поред губитака слуха могу да имају и друго оштећење у ширем смислу), већ по идентитету са језиком.

И мада је ово ствар искључиво личног избора, ипак ову прилику немају баш увек и баш сви млади и одрасли глуви. Чланством су обухваћени сви они који су упућени на употребу и вештину знаковног језика, међу којима су родитељи и чланови породица глувих лица, преводиоци знаковног језика, ученици који се образују и наставници који предају на знаковном језику. Ово искуство није јединствено и постојало је са заједничким знаковним језицима и чак са сеоским знаковним језицима.6 Овај потенцијал за проширење чланства у заједници која обухвата инвалидитет и нови вид идентитета, заиста су јединствени у заједници глувих. Пошто је језик централан за људску природу и културу и може бити израз идентитета, питања везана за језик су посебно важна за језичке мањине да одржавају свој специфичан групни и културни идентитет, понекад / често у условима маргинализације, искључености и дискриминације.7 У оквиру већих језичких заједница различитих земаља, друге “особе са инвалидитетом”8 обично се идентификују и користе доминантан језик земље или региона, док је примарни језик комуникације заједнице глувих тих земаља недоминантан и често маргинализовани унутар шире националне заједница.9 Разлика у језику и недостатак једнакости у комуникацији ствара вишеструке слојеве негативних релација и утицаја, који је највећи у сфери образовања.10 Управо ова добро позната разлика у инвалидској заједници, пошто је мање изражена у општем контексту унутар ширег покрета инвалидности, ствара трење између заједнице глувих и других инвалидских група.11 Темељно за ову разлику је разлог због којег је концепт “инклузије”, усмерен на стављање образовања у главне токове, тако деструктиван за глуву децу.12 Инклузија подразумева важну чињеницу - да особа са инвалидитетом деле употребу доминантног језика у заједници и образовању. Инклузија и језичко порањање нису синоними у њиховом утицају на заједницу глувих. Разумевање ове чињенице је кључно чиме се руководи ВФД при заговарању права на културу глувих, на њену специфичност и разноликост широм света.13

Право на приступ грађанима који су припадници веће доминантне језичке културе, када се јављају  друштвене баријере при комуникацији, спона је која повезује међународну заједницу глувих са међународним покретом особа са инвалидитетом.14 То је срж разлога зашто организације глувих сарађују са инвалидским покретом по питању приступа, будући да и једни и други имају заједнички циљ да учине друштво приступачним местом за све особе са сензорним, когнитивним и физичким разликама. Ове разлике, баш као и политичке и друштвене идентитете, треба схватати као део опште разноврсности људског стања.

Ова сложена узајамна разноликост идентитета, језика и потребе за приступом ствара јединствену прилика за ширење нашег разумевања примењивости језичких мањинских права заједно са правима особа са инвалидитетом за заједницу глувих. Ово је спорно место. Овај рад настоји да истражи и отвори нека од питања која би помогла широј расправи и разумевању потреба за предузимањем оних заштитних мера, које су заједници глувих неопходне ради постизања политичке, образовне, економске, културне и социјалне једнакости њених припадника 15.

 

3. Међународни правни оквири

Међународни правни оквири који штите и настоје да унапреде права глувих лица су варирала и подложни су многим 'конструкцијама'. Важно је схватити да су сва људска права универзална (примењива на све), недељива (не могу бити селективно призната или примењива), међусобно повезана (повезани једни са другима) и неотуђива (не могу се одузети од људи).

Људска права у савременом контексту произилазе из Универзалне декларације о људским правима16, коју су Уједињене нације усвојиле након Другог светског рата како би осигурала заштита свих људи свуда упркос претњи кршења њихових права од стране њихових влада. Ова права су даље разрађена и објашњења у два инструмента, који се опет односе на земље које су ратификовале ИЦЦПР и Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима17 (ИЦЕСЦР).

Затим постоје и други споразуми - названи конвенције - који објашњавају како треба да се сва грађанска, политичка, образовна, социјална и културна права остваре и за посебне групе људи (жене, деца, особа са инвалидитетом, радници мигранти и њихове породице) или у односу на одређена питања (расна дискриминација, присилни нестанци, мучење и нечовечно поступање). Конвенције постају правно обавезујуће када националне владе ратификују или приступе њима (тј. постану државе чланице).

Декларације, такође, чине део међународног права, с тим што нису правно обавезујуће. Примера ради, поменимо Декларације Уједињених нација о правима староседелаца и Декларацију о мањинама. Иако нису правно обавезујуће, декларације ипак чине део правног оквира Уједињених нација и могу садржати норме које су обавезујуће. Током времена оне могу бити прихваћене као део обичајног међународног права, или као помоћна средства за тумачење.

И док су сви споразуми и инструменти људских права релевантни и могу се користити за заштиту

и унапређење права глувих лица, кључни међународни уговори који се најчешће користе за заштиту њихових права и унапређење за 'глуве специфичних' питања су:

• ЦРПД;
• ИЦЦПР у вези са правима особа на етничку, верску и језичку припадност мањини (посебно члан 27.);
• ЦРЦ, посебно члан 30. и
• Декларацију о мањинама.

С обзиром на јединствени језик и културни идентитет глувих и заједницу која употребљава знаковни језик, сви ови споразуми, нарочито ЦРПД, могу се тумачити тако да представљају снажан пример за препознавање глувих лица као припадника једне културне и језичке групе. Право на недискриминацију по основу инвалидитета такође има снажну интерпретативну важност. Међутим, деценијама су језичка и културна права глувих који користе знаковни језик стално угрожена и нарушена, понекад зарад пружања “приступа”, некад кроз принципе “инклузије”. Ово указује на чињеницу постојања заједнице глувих и корисника знаковног језика као мањине чији статус није правилно схваћен или препознат од стране шире заједнице (посебно влада, креатора политике, едукатора и медија), чији су припадници корисници доминантног језика заједнице и/или робови предрасуда у вези визуелног, знаковног језика.18.

 

4. Поглед на заједницу глувих као културну и језичку мањинску групу

4а.            Ко су мањине по међународном праву?

Усвојена консензусом 1992. године, Декларација о мањинама у члану 1. односи се на мањине на темељу њиховог националног или етничког, културног, верског и лингвистичког идентитета, те прописује обавезу државама да заштите њихово постојање. У суштини, они су “група која је бројчано мања од остатка популације у држави, чије се етничке, верске или језичке особине разликују од истих код остатка становништва и која је имплицитно руквођена жељом за очувањем своје културе, традиције, религије или језика. Свака група која је формирана у складу са овим условима из дефиниције самог појма мањинске групе представља етничку, верску или језичку мањину. Припадност мањини је ствар личног избора.”19

Полазећи од тога, и заједнице глувих се у својим земљама широм света дефинишу као мањинске заједнице. Међутим, увек није постојала међународно договорена дефиниција која би дефинисала да ли је нека група је национална/етничка/ културна /верска или језичка мањина, и овај недостатак једне опште сагласности и прецизнијег одређења штетан је по заједницу глувих у целини. Често се истиче да је постојање мањине одраз реалности и да свака дефиниција исте мора садржавати и објективне факторе (као што је постојање заједничке етничке припадности, језика или религије) и субјективних фактора (укључујући ту и оне појединце који се идентификују као припадници мањине). 20

4б.           Шта су то језичка права?

Језичка људска права могу се описати као низ обавеза државних органа да користе одређене језике у различитим контекстима, не мешајући се у лингвистичке изборе и вољу појединаца и могу се проширити на обавезу признавања или пружања подршке употреби језика мањина или староседелачког становништва. Људска права која укључују језик су комбинација законских захтеве, проситеклих из споразума о људским правима и заснованих на смерницама за државне органе о томе како и на који начин да се баве језиком или питањима мањина и потенцијалним утицајима који су  повезани са језичком разноликошћу унутар једне државе. Језичка права се могу наћи у разним одредбама о људским правима и слободама, као што је забрана дискриминације, слобода изражавања, право на приватни живот, право на образовање, као и право језичких мањина да могу да користе свој језик мањине заједно са осталим члановима своје групе.

Примењујући Члан 27. ИЦЦПР прописује да:

“У оним државама у којима постоје етничке, верске или језичке мањине, њиховим припадницима неће бити ускраћено право да, у заједници са осталим члановима њихове групе, уживају у властитој култури, да исповедају и пропагирају своју религију, или да користе сопствени језик.”

Према Комитету Уједињених нација за људска права (које је уговорно тело надлежно за праћење имплементације ИЦЦПР), сва ограничења која се намећу глувима у уживању сопствене културе и употреби сопственог језика, морају бити у складу са другим одредбама споразума и бити тумачени и схваћени целовито и објективно 21.

члан 27. глуве особе (односно глува лица у одређеној земљи или заједници) који се идентификују и/или их идентификују као припаднике мањине, имају право да уживају у сопственој култури и користе свој језик у заједници са другим припадницима своје групе на основу заједничког језика и културе. Глува деца и одрасли који још увек нису научили знаковни језик требало би да имају прилику да то учине како би могли да учествују у заједници глувих.

Члан 30. ЦРЦ слично прописује да:

“У државама у којима постоје језичке мањине – детету које је припадник такве мањине - неће се ускраћивати право да, у заједници са другим члановима његове или њене групе, може да ужива у својој култури- или да користи његов или њен језик.”

Декларација о мањинама поставља стандарде и даје смернице државама за усвајање одговарајућих законских и других мера захваљујући којима се обезбеђују права припадницима мањина.

Тако члан 4. (3) ове Декларације захтева:

“Државе треба да предузму одговарајуће мере како би особама које припадају мањинама, кад год је то могуће, обезбедиле могућности за учење њиховог матерњег језика или да имају наставу на свом матерњем језику.”

У складу са општим захтевом из члана 1. да државе подстичу промоцију лингвистичког идентитета припадника мањине, неопходно је предузимање оних мера које подразумевају пружање могућности особама које припадају мањини да могу да имају наставу на свом матерњем језику (што је минимум) или да уче свој матерњи језик, тј. да исти буде главни предмет проучавања.22

Пре наставка, важно је разумети сложеност ситуације и уопште покушаја дефинисања самог појма језика који је свакако јединствен за заједницу глувих и кориснике знаковног језика, јер се њихови језички доживљаји укрштају и преплићу са њиховим унутрашњим доживљајима себе самих као особа са инвалидитетом. “Матерњи језик”, који је по дефиницији “језик који се обично говори у дому појединаца или раном детињству“23 није увек доследно схваћен када је реч о деци која су рођена глува. Најдоследнији и истовремено најједноставнији пример овога за глуву децу је када се глуво дете роди у породици глувих која користи знаковни језик. У таквој ситуацији матерњи језик детета је исти као и језик породице. Међутим, шта рећи за ситуацији, која је присутна у већини случајева, када се глува деца рађају у породицама које користе говорни језик. Ако она не могу “чути” језик (мисли се на “матерњи језик” због чујућих родитеља), који је онда њихов матерњи језик, јер њихова породица обично као примарни користи говорни језик, с тим што попут своје деца и чланови породице постепено, онако како деца расту, уче и знаковни језик да би са њима лакше и боље комуницирале, ангажовале се и подучавале их? У том случају, знаковни језик може бити матерњи језик целе породице која има глуво дете. Ово искуство је јединствено за глуву децу и у дијаметралној је супротности са искуством већине деце на свету.

Процес развоја језика кроз знаковни језик унутар породице доста компликују и усложњавају разне језичке предрасуде које постоје у друштву. Широм света, а посебно у медицини /здравственој заштити, евидентна је одбојност према знаковном језику, што чуди јер је у супротности са оним што знамо о предностима знаковног језика у процесу развоја мозга код беба. Истраживања су, наиме, показала да људи дискриминишу језик, а не мозак.24 Мозак тражи језичке обрасце, и то без обзира да ли се развој језика одвија на знаковном или говорном језику, а и деца често боље  напредују када су   изложена већем броју а не само једном језику.25 На крају крајева, истраживања показују да код глувог детета, које није изложено знаковном језику у критичним годинама након рођења, могу настати озбиљна оштећења у развоју мозга 26. за

глуве особе који користе знаковни језик, без обзира на то да ли га стичу након рођења или касније током живота, јединственост на њихово идентитет који подразумева и употребу знаковног језика, значи да је тај знаковни језик у ствари њихов “матерњи језик”, и у случајевима када су рођени у породицама које користе говорни језик, оне прихватају тај њихов “матерњи језик” уместо да се преносе кроз генерације. Ова сложена констелација стања, која прави разлику између избора језика језичке мањине и језика којег користе родитељи или породица, од суштинског је значаја за разумевање.

ВФД стоји на становишту да је несметан развој њиховог културног и језичког идентитета – и у образовним срединама – кључно право за глуву децу. А методе образовања које најбоље подстичу развој таквог идентитета су управо пуни знаковни језици/бикултурални образовни модели где се образовање изводи на националном знаковном језику (а не само тумачење на знаковни језик што је предложено као разуман смештај) у средини у којој сви људи могу бити/јесу компетентни и користе знаковни језик.27 Ово је основна формула коју истраживања вишејезичности препознају и називају вишејезичким образовањем заснованим на матерњем језику (при чему “вишејезичност” код глуве деце значи читање и писање на другом језику или језицима.

Одбијање права на учење и употребу знаковног језика (још од рођења) у било ком окружењу представља кршење члана 27. ИЦЦПР и/или (када се односи на децу) члана 30. ЦРЦ.

ЦРПД надаље разјашњава област примене права на употребу знаковног језика, укључујући и службене интеракције, приступ информацијама и комуникацији, у образовању и заједници глувих (чланови 2, 9, 21, 24. и 30.). О овоме више у одељку 4.

Комбиновани ефекат члана 21. ЦРПД (Слобода изражавања и мишљења и приступ информацијама) и члана 2. ЦРПД (Дефиниција језика) је да се обезбеди да глуви имају право да дају и примају информације као основно људско право, укључујући званичне интеракције (са владиним агенцијама) користећи језик по свом избору (обично њихов национални знаковни језик). Стога, недозвољавање глувима да дају и примају комуникацију на знаковном језику, укључујући и службене интеракције, представља неуспех/кршење остваривања ових права.

Потреба за приступом информацијама и услугама које се пружају само на усменим језицима значи да, у одсуству вештина знаковног језика и стручног преводиоца на знаковном језику, на пример, глуви не могу остварити своје право да у потпуности учествују у пословима своје земље и приступају њиховим услугама на равноправној основи са другима. Само физичко присуство глуве особе не гарантује приступ глувим особама, јер окружење без употребе знаковног језика чини околину неприступачном и доводи до менталног одсуства.

ЦРПД изричито заговара и јасно артикулише ово право - члан 9. прописује да све информације морају бити доступне (на пример, и глувим лицима). За многе то значи да информације морају да се

обезбеде и на знаковном језику. Ово право може да се прогресивно реализује (односно, да се побољшава током времена/постепено напредује). Међутим, уколико информације нису доступне, мора да се обезбеди ‘разумни смештај (нпр. мора да се пружи подршка или спроведу неке практичне промене како би глува особа могла да остварује и ужива своја права на приступ информацијама и услугама, и то на начин који није тешко изводљив или сувише скуп за особу или организацију која мора да обезбеди тај приступ. У већини случајева обезбеђивање преводилаца за знаковни језик испуњава ово право, али не и искључиво – будући да постоје и други облици неких других одредби захваљујући којима се омогућава приступ, као на пример пружање информација у  окружењу знаковног језика. Приступачност треба бити загарантована свакој особи која користи услугу, док је разумни смештај усредсређен на појединца како би се осигурало да он или она могу у потпуности да учествују. Тако, на пример, “разумни смјештај” може укључивати услугу пружања информација у самом тексту, или унапред снимљене видео записе на знаковном језику или уз помоћ тумача знаковног језика.

Конвенција о правима особа са инвалидитетом такође објашњава право на употребу знаковног језика у образовању, тако се у члану 24. а посебно 24.3 (б) и (ц) од држава уговорница захтева да омогуће пуно и једнако учешће глувих лица укључујући и “олакшавање учења знаковног језика и промовисање лингвистичког идентитета заједнице глувих”; као и да се образовање врши на најприкладнијим језицима окружења која максимизирају академски и друштвени развој.28 Недавно је Одбор о правима особа са инвалидитетом усвојио Општи коментар на члан 5. ЦРПД, у којем стоји да се недостатак окружења за учење знаковног језика и одсуство глувих вршњака, модела глувих одраслих и квалифиокованих наставника на знаковном језику сматрају дискриминаторским чиниоцима према глувој деци.29

Члан 30. ЦРПД додатно појашњава право на употребу знаковног језика у културном животу.

Дакле, сама ЦРПД садржи одредбе које заједници глувих препознају као ентитет са својим специфичним културним и језичким правима и које доприносе остваривању ових права у смислу смањења препрека за укључивање глувих лица у друштво, уз смањење бројних других баријера са којима се суочавају особе с широким спектром других врста инвалидитета.

 

5. Поглед на заједницу глувих као део покрета особа са инвалидитетом

ЦРПД је један од најновијих уговора о људским правима. Она упућује владе како да боље имплементирају људска права на начин који задовољава потребе и приоритете особа са инвалидтетом. Такође је и законски обавезујућа за државу која одлучи да је ратификује или јој приступе, па чак и тамо где се држава јавља само као потписница Опционог протоколу ЦРПД, појединачне пријаве за наводна кршења права у ЦРПД могу се поднети Комитету ЦРПД.

ЦРПД дефинише инвалидитет по моделу инвалидности који је заснован на људским правима.30 Према социјалном моделу инвалидности који претходи моделу људских права, то је интеракција између појединчевог 'оштећења' и баријера у друштву које производе 'инвалидност'. Другим речима, то је окружење које онеспособљава и онемогућује, а не само 'оштећење'. Примера ради - особа са телесним инвалидитетом је искључена само уколико постоји баријера, на пример недостатак рампе или слободан приступ није доступан. Када се глува особа (тј. лице које слабије чује

или не чује) нађе у окружењу које од њега или ње очекује да чују како би могли приступити и остварити право, за њих то представља препреку и ствара 'инвалидитет'. Важно је напоменути да такође постоје и глува лица са физичким, менталним или неким другим сензорним инвалидитетом, па се не може рећи нити да 'нису особе са инвалидитетом'. Уколико социјални модел важи за једне, онда важи за све. Социјални модел каже да одговор на инвалидност није у “исправљању” оштећења (захтевати да глува особа може да чује како би могла да учествује у друштвеном животу као сви остали), већ у смањењу или елиминисању баријера са којима се глуво лице суочава у често непријатељском и неприступачном окружењу. Смањење баријера може значити пружање информација или релевантних услуга на знаковном језику или уз помоћ особа које употребљавају знаковни језик (приступачност) или обезбеђивање преводиоца за знаковни језик како би се олакшала комуникација (разумни смјештај). То може значити да технологија помаже глувим лицима да комуницирају - нпр. путем видео релеја, интернетске видео комуникације или алтернативно у неким случајевима, обезбеђивање директног титловања. Када се такве баријере смањују, само друштво постаје све мање онеспособљавајуће и инвалидирајуће. Модел људских права кроз призму инвалидности, утврђен у ЦРПД, омогућава особама с инвалидитетом и глувим лицима да учествују у дискурсу права на равноправној основи с другима захтевајући системске промене које омогућавају свим људима да уживају своја људска права.30

Важно је да ЦРПД садржи јасне и недвосмислене одредбе у вези признавања знаковног језика. То обавезује владе да препознају значај знаковних језика и промовишу њихову употребу.31 ЦРПД такође даје право глувим лицима да, на равноправној основи са другима, препознају и признају свој специфични културни и језички идентитет, укључујући знаковне језике и културу глувих.

ЦРПД захтева од влада да признају право свих особа са инвалидитетом - укључујући и оне које су  глуве - у многим областима живота: на пример информације, главни токови, образовање, здравство, спорт, запосленост, породични живот, власништво над имовином, правда - без дискриминације и на основу једнаких могућности.

Важно је, у области образовања, препознати потребу да се обезбеди перманентно образовање за све, које обухвата глуве особе, и које им олакшава:

а)     пун развој људског потенцијала и осећања достојанства и самопоштовања, и јачање  

        поштовања људских права, основних слобода и људске разноликости;

б)    развој језика глувих лица уз помоћ употребе знакова, у окружењу условљеном

        културом глувих и идентитетом глувих као глувих одраслих и глувих вршњака;

в)     развој личности глувих лица, њихових талената и креативности, као и њихових

        менталних и физичких способности, до њиховог максималног потенцијала; и

г)    омогућавање глувима да делотворно учествују у слободном друштву.32

ЦРПД, такође, изричито захтева да се у циљу обезбеђивања [глувим лицима] да науче и развијају животне и друштвене вештине ради лакшег свог пуног и равноправног учешћа у образовању и у заједници, од Држава потписница захтева да предузму одговарајуће мере, које укључују:

• олакшавање учења знаковног језика и промоција лингвистичког идентитета заједнице глувих; (члан 24. (3) (б)) и
• осигурати да се образовање особа, а посебно деце, која су глува или глуво-слепа, испоручује на најприкладнијим језицима и на начинима и средствима комуникације за појединца, и у окружењима која максимизирају академски и друштвени развој. (члан 24. (3) (ц)). Шира

  начела и принципи, садржани у појединим члановима ЦРПД, такође су веома моћни, тако да, на пример, укључују и боље артикулишу права која су садржана у ИЦЦПР. Они захтевају од држава уговорница да

  • признају еквивалентност знаковног и говорног језика (члан 2. дефиниција 'Језик');
  • поштују и промовишу знаковне језике (члан 21. (е));
  • признају и подржавају културни и језички идентитет заједнице глувих - укључујући знаковне језике и културу глувих (члан 30. (4);
    • признати значај за глуве особе њихове индивидуалне аутономије и независности, укључујући и слободу избора (преамбула (н));
    • признати да глуве особе треба да имају прилику да буду активно укључени у процесе доношења одлука о политикама и програмима, укључујући оне које се директно тичу њих, (преамбула (о));
    • поштовати развојне капацитете глуве деце и поштовати право на очување њиховог идентитете (члан 3 (х)); и
    • захтевати од влада и заинтересованих страна да консултују организације које заступају заједнице глувих (на пример националне асоцијације глувих) о питањима која утичу на њих (члан 4 (3)).

    ЦРПД интегрише и језичку перспективу глувих и њихов статус као “особа са инвалидитетом” и настоји у томе да истраје. Ово је преломни моменат везан за развој заједница глувих широм света.

  6. Расправа

Горe наведена расправа показује да постоји извесна паралела у погледу права која су за глува лица драгоцена и оних права која подржавају групе инвалида - без обзира на то да ли је реч о правима мањинских група или правима особа са инвалидитетом, или пак, као што је то случај са  ЦРПД, правима која се односе на све њих, а да не помињемо да неким глувима припадају права која су примењива како за особе са инвалидитетом, тако и за мањине, што само показује да је ова парадигма много комплекснија него што се на први поглед и може претпоставити.

Доминантно тумачење заједнице глувих као заједнице “особa са инвалидитетом” искључује је из квалификација типа да је реч о језичкој мањини према Декларацији о мањинама која се односи само на националне, етничке, верске и језичке мањине. Особе са инвалидитетом ипак представљају “мањину”, чак и ако нису признате као такве у Декларацији, баш као и што лица са инвалидитетом која припадају националној, етничкој, верској или језичкој мањини могу имати вишеструке идентитете. Искуство заједнице глувих, као што је горе описано, открива како оно  у суштини превазилази ове друштвене и правно конструисане дефиниције. Сем тога, ове дефиниције спречавају препознавање постојања интердисциплинарности (као језичке мањине и заједнице особа са инвалидитетом) у заједници глувих, глува лица на тај начин ефективно имају више идентитета – они су група особа са инвалидитетом али и језичка и културна мањинска група, тако да су по међународном праву призната и сврстана у класу особа са инвалидитетом као припадници језичке и културне групе.

Међутим, глуве особе се разликују од других језичких мањина по једној важној одлици - иако многи корисници мањинских језика могу да науче и да функционишу на јазику већине, глуви обично не могу у потпуности да приступе језицима своје околине, управо због тог свог аудиооралног преноса. Тако да знаковни језици нису само толико важни као културно добро, већ они

могу бити једини начин развоја језика и доступни вид комуникације за глува лица.

Према ЦРПД и другим међународним инструментима, глуви имају право на приступ. То другим речима значи да глуви имају право да траже своје право комуникације на знаковном језику. ЦРПД им, такође, даље признаје право на признавање, заштиту и промоцију њиховог језичког и културног идентитета на националној основи.

Овим путем, ВФД позива на тумачење ових декларација у целини како би препознали и борили се против дискриминације са којом се суочава заједница глувих, а која се односи на језичка права и право на приступ.

Као што је наведено у уводу, људска права су недељива и међусобно повезана, што значи да било која људско право не може бити одвојено и посматрано независно од других права. На тај начин, важно је признати колективна језичка људска права заједници глувих али и глувим лицима сва индивидуална права која им припадају као особама са инвалидитетом.

 

7. Шта то значи за члан 24. ЦРПД (право на образовање)

Дакле, права глувих и глуво-спелих лица на образовање јесу синтеза њихових права која произилазе из њиховог својства као особа са инвалидитетом на инклузију, приступачност и разумни смештај (у контексту права особа са инвалидитетом) и њихових права која произилазе из њихове припадности једној посебној културној и језичкој мањини на учење на свом матерњем језику (у контексту права мањина).

Ниједна друга инвалидска или језичко/културна група не може да тражи сличан однос права.

Заправо, требало би наставити фокусирање на поштовање читавог низа права у вези ових језика и њихових потписника, баш као што је то уосталом случај са другим језицима већина и мањина и њихових потписника. Ово захтева да креатори политике обрате пажњу и виде и изван оквира дефицита, можда употребом оквира двоструких категорија за заштиту права повезаних са приступом. Постизање овог у земљама са постојећим законодавством захтеваће прелазак са релативно једноставног законодавства о признању на исто с акцентом на имплементацију.

Свакако треба имати на уму и то да свако тумачење члана 24. ЦРПД на начин којим се подрива право глувих особа на учење уз помоћ и на свом матерњем језику, никако не може бити у складу са ширим законским принципима о људским правима, и стога глуви морају бити и довољно јаки и довољно флексибилни да би их сматрали јединственом групом. На пример, ако су права глувих да уче на матерњем језику подривена, то је кршење ширих људских права. Има и других инструмената који такође подржавају права глувих лица. На пример, Конвенција Унеско против дискриминације у образовању, указује на то да одвојени образовни системи нису инхерентно дискриминаторни, а Комитет за права детета указује на потребу пружања подршке породици са глувом децом у учењу знаковног језика као заједничког језика породице 33. Глува

деца, као језичка мањина, имају право да уче на свом матерњем језику - знаковном језику, да развију свој језички и културни идентитет и достигну максимум у свом друштвеном, емоционалном,  економском и академском образовању. Опције за школовање које су им отворене у оквиру јединственог образовног система државе и региона, морају да садрже и оне које им омогућавају потпуно остваривање тих права. То значи да та деца морају бити у контакту са глувим едукаторима и глувим вршњацима током свог школовања.

У условима када  је отворен за све који деле исти језик, без обзира на етничку и расну припадност, употреба језика мањине, као и само образовање на истом као матерњем језику, не представља дискриминаторну нити недопустиву сегрегацију.34 Исти принцип, такође, треба да важи и тамо где се пружа образовање на знаковном језику за било које дете које жели да га учи као свој матерњи, без обзира на инвалидитет или други статус.

Студије из Светске банке35, Унеска36 и у разним земљама37 потврђују да је употреба језика мањина у образовању, у комбинацији са квалитетним учењем званичног – службеног језика, у многоме економичније, смањује се стопа осипања и понављања разреда, постижу се знатно бољи академски резултати, с тим што ово посебно важи за девојке35 и уопште побољшава се ниво писмености и флуктуације какао на матерњем језику тако и на службеном језику – језику већине. Ове предности образовања кроз “матерњи језик” су сада већ знатно научно утемељене кроз студије у различитим деловима света са нагласком на децу као припаднике мањина 38.

 

8. Закључак

У члану 1 (1) ИЦЦПР јасно стоји написано да народ има право на самоопредељење и да може одлучити како жели да буде окарактерисан:

“Сви народи имају право на самоопредељење. На основу тог права они слободно одређују

свој политички статус и слободно остварују свој економски, социјални и културни развој.”

Постоје снажни међународни правни оквири који штите права глувих лица и у суштини представљају подстицај за њихово самоопредељење и остваривање њихових пуних социјалних, економских, политичких и културних права. А што се тиче права, која су садржана у ЦРПД, она су  правно обавезујућа за владе чије су државе потписнице исте.

Иако је епитет “инвалидитет” један аспект са којег је посматрано потребна подршка заједници глувих, она се често сусреће са “искључењима” у окружењу, ставовима и политикама, због чега ЦРПД садржи изузетно моћне одредбе које промовишу лингвистичка права глувих и приступ људским правима и које могу да се - и треба да се користе стратешки и одлучно у заговарању:

• захтева за формално и законодавно признавање знаковних језика (признање еквивалентности знаковних и говорних језика и захтевање од влада да поштују знаковне језике и промовишу њихову употребу)

захтева за добијање права на давање и примање информација на знаковном језику (признање права на давање и примање службених порука на језику по сопственом избору, нпр. на знаковном језику).

• захтева за школе и програме за проучавање знаковног језика и дуокултурално образовање у оквиру инклузивног образовног портфолиа у земљи – приликом тражења права на приступачност (члан 9.) у случајевима када су сви аспекти комуникације обезбеђени на знаковном језику, промовисање културе и идентитета глувих (члан 30.) услове у којима глува деца могу постићи максимум развоја својих академских и друштвених потенцијала (члан 24.), као и друге правне оквире (међу којима може, на пример, бити владин закон који изједначава знаковне језике са другим аутохтоним језицима)

• захтева за квалификоване професионалне преводиоце за знаковни језик, захваљујући чему би се обезбедио једнак приступ свим услугама (обезбеђивање “разумног смештаја” где је  немогуће створити потпуне услове за знаковни језик) и где је одмах примењиво право (члан 5. (3)), које укључује државне програме обуке преводилаца за знаковни језик
• захтева за обезбеђењем професионалних глувих едукатора који користе знаковни језик у процесу образовања глуве деце
• захтева за признање, подршку и промоцију културе и идентитета глувих (члан 30.)
• захтева да међународни развојни програми дају приоритет глувим лицима и да знаковни језик буде један од кључних циљева тих програмских интервенција како би се ојачало лидерство код глувих (члан 32.)
• захтева да се глуви лидери организација глувих (националног, регионалног и међународног ранга) консултују о питањима везаним за формулацију политике, дизајнирање програма и израде нових закона од којих ће користи имати глуве особе на националном, регионалном и међународном плану у зависности како и колико их се дотичу (члан 4. (3)).

Уместо да настоји да креира хијерархију права, или преферира један инструмент у односу на други, или да каже да се језичка права примењују у одређеним околностима и права особа са инвалидитетом у другим околностима, заједница глувих мора да има могућност да искористи  све моћне алате доступне у оквиру свих расположивих међународних правних оквира. Далеко од тога да су неспојиви или дијаметрално супротстављени. Баш напротив, они комплементарни, и као целина, могу да осигурају да свака глува особа може да напредује као грађанин и ученик у својим заједницама.

Заправо, приметили смо да су људска права недељива и међузависна – она се не размењују и не сукобљавају, а тамо где је једно право ускраћено, сва друга права су погођена. Могу да постоје као међусобно ојачавајући и комплементарни и могу се примењивати истовремено.

Остаје чињеница да су језичка права више спорна за многе државе него права особа са инвалидитетом. То не значи да језичка права нису важна за глува лица и да их треба одобрити у оквиру парадигме инвалидности. Заједницама глувих понекад требају језичка права као чисто језичка права, а не као део конструкције инвалидитета. Глуве особе треба да настоје да се придруже широком спектру снажних и одлучних коалиција са којима делимо многе и богате идентитете - културна и лингвистичка одлика мањине тврди/захтева признавање наших језичких права а припадност ширем покрету особа са инвалидитетом захтева пун приступ и разумни смјештај, а тиме имамо и преговарачку моћ да захтевамо од самог друштва да смањи и елиминише баријере које стоје на путу нашем пуном укључивању у друштво као грађана који у њему у потпуности учествују.

 

9. Литература

• Baynton, D., Gannon, J., & Bergey, J. (2007). Through Deaf Eyes. Washington, DC: Gallaudet University Press.
• Benson, C. (2005). Girls, Educational Equity and Mother Tongue-based Teaching. UNESCO Bangkok.
• Davis, L.J.(2002). Enforcing normalcy: Disability, Deafness, and the Body. New York, NY: New York University Press, page 89;
• Degener, T. (2016) A human rights model of disability. In P. Blanck and E. Flynn (Eds.), Routledge Handbook of Disability Law and Human Rights (pp. 31-50). New York: Routledge.
• Dutcher, N. in collaboration with Tucker, G.R. (1997): The Use of First and Second Languages in Education: A Review of Educational Experience, Washington D.C., World Bank.
• Handbook by the United Nations Special Rapporteur on minority issues (2017). Language Rights of Linguistic Minorities. A Practical Guide for Implementation. Geneva, Office of the High Commissioner for Human Rights.
• Horejes, Thomas P. (2012). Social Constructions of Deafness: Examining Deaf Languacultures in Education, Washington, D.C.: Gallaudet University Press
• Humphries, T. (2013). Schooling in American Sign Language: A paradigm shift from a deficit model to a bilingual model in deaf education. Berkeley Review of Education, 4(1), pp 7-33.
• Jones, M. 2011. “Inclusion, Social Inclusion, and Participation.” In Critical Perspectives on Human Rights and Disability Law, edited by M.H. Rioux, L.A. Basser, and M. Jones, 57-82. Leiden, The Netherlands: Martinus Nijhoff Publishers.
• Kosonen, K. & Person, K.R. (2013). Languages, Identities and Education in Thailand. In Peter Sercombe and Ruanni Tupas (Eds.) Languae, Identities and Education in Asia. Palgrave Macmillan.
• Lane, H. (1999, originally 1992). The mask of benevolence. New York, NY: Alfred Knopf.
• Munoz-Baell, I. M. & Ruiz, M.T. (2000). Empowering the Deaf. Let the Deaf be deaf. Epidemiol Community Health, 54, pp. 40–44 
• Murray, J.J., De Meulder, M. & le Maire, D. (2018). An education in sign language as a human right? An analysis of the legislative history and on-going interpretation of Article 24 of the UN Convention on the Rights of Persons with Disabilities. Human Rights Quarterly. Volume 40, Number 1, pp 37-60. 
• Padden, C. & Humphries, T. (1988). Deaf in America, voices from a culture. Cambridge, Massachusetts/London, England: Harvard University Press.
• Padden, C. & Humphres, T. (2005). Inside Deaf culture. Cambridge, Massachusetts/London, England: Harvard University Press. 
• President Cordano’s statement (2016). http://www.gallaudet.edu/news/president-cordano-statement 
• Skutnabb-Kangas, Tove & Phillipson, Robert (1994). Linguistic human rights, pas and present. In Skutnabb-Kangas, Tove & Phillipson, Robert (Eds.), in collaboration with Mart Rannut. Linguistic Human Rights. Overcoming Linguistic Discrimination. Contributions to the Sociology of Language 67. Berlin & New York: Mouton de Gryter, 71-110. 
• Stokoe, W. (1960). Sign Language Structure: An outline of the visual communication systems of the American Deaf. Studies in Linguistics Occasional Papers, 8, 1-78.
• Tervoort, B. (1953). Structurele analyse van visueel taalgebruik binnen een groep dove kinderen. University of Amsterdam, Amsterdam.
• UNESCO (2010). Background paper prepared for the Education for All Global Monitoring Report. Principles of Language and Education. Reaching the unreached: indigenous intercultural
  • bilingual education in Latin America.
  • UNESCO (2010). Background paper prepared for the Education for All Global Monitoring Report. Principles of Language and Education. Reaching the unreached: indigenous intercultural bilingual education in Latin America. 
  • UNESCO Bangkok (2008). Improving the Quality of Mother Tongue-based Literacy and Learning: Case Studies from Asia, Africa and South America.
  • US State Department (2013). https://edsource.org/2013/aclu-sues-state-over-english-languageinstruction/30901#.UvsFZ_t_LSe
  • Woodward, J. (1972). Implications for sociolinguistic research among the deaf. Sign Language Studies. 1972, vol 1, p1-7. 
  • World Bank (2005). In their own language, Education for All. Washington D.C., the World Bank. http://sitesources.worldbank.org/EDUCATION/Resources/Education-
   
  10. Потврда

Нацрт овог документа је првобитно израдила покојна Елена Даун (координатор Експертске групе ВФД за људска права) заједно са др Робертом Адамом (координатором Стручне групе ВФД за знаковни језик и студије о глувоћи) у марту 2017. Ову верзију су припремили Роберт Адам и госпођа Ева Тупи (стручни сарадник за људска права ВФД).

ВФД захваљује следећим људима на њиховим коментарима на овај Позициони документ:

• Г-дин Колин Ален, председник ВФД
• Др Х-Дирксен Л. Бауман, Универзитет Галодет
• Др Бреда Карти, Универзитет Маквари
• Г-ђа Роберта Ј. Кордано, Универзитет Галодет
• Др Мартје Де Меулдер, Универзитет у Намуру
• Г-дин Фил Харпер, координатор Експертске групе ВФД за приступачност и технологију
• Г-ђа Дебора оиуу Ијуте, бивша чланица Одбора за заштиту животне средине
• Др Анелис Кустерс, Универзитет Хериот-Ват
• Професор Цеил Лукас, Универзитет Галодет
• Г-ђа Викторија Манинг
• Г-дин Аластер МекЕвин, Аустралијска комисија за људска права
• Др Соја Мори, Универзитет Калифорнија, Беркли
• Г-дин Амбросе Мурангира, Лигхт Фор Тхе Ворлд
• Др Ронице де Куадрос, Универзитет Федерације Санта Катарина
• Др Тове Скутнаб-Кангас, Универзитет Академије Або
• Др Кристин Сноден, координатор Експертске групе ВФД за образовање глувих

О Светској федерацији глувих

Светска федерација глувих (ВФД) је међународна невладина организација која заступа и промовише људска права око 70 милиона глувих лица широм света. ВФД је федерација глувих организација из 135 земаља; њена мисија је да промовише људска права глувих особа и потпун, квалитетан и једнак приступ свим сферама живота, укључујући и самоодређење, знаковни језик, образовање, запошљавање и живот у заједници. ВФД има консултативни статус у Уједињеним нацијама и чланица оснивач је Међународне алијансе инвалида (ИДА)

Превод са енглеског језика Марина НИКОЛИЋ