S otvaranjem prvih škola za gluvu decu u našoj zemlji počeo je pobrodnije da se u pisanoj formi obrađuje i problem gluvih ljudi koji nažalost nije imao neki značaj sve do okončanja Drugog svetskog rata.

Naravno, bilo je nekih stručnih publikacija koje su pojedini autori uz lične napore, bez pomoći državnih organa štampali i izdavali sami. Pioniri tih prvih pisanih radova koji se tiču gluvih bili su Radivoj Popović, koji je pri kraju devetnaestog veka izdavao časopis „Dobrotvor“ koji se bavio pitanjima učenja i vaspitanja gluve dece u Sremskoj Mitrovici. Veljko Ramadanović je 1989. godine u Požarevcu štampao spis „O vaspitanju i učenju gluvoneme dece“. Društvo Kralj Dečanski je izdavalo Izveštaje o obrazovanju i vaspitanju gluvoneme dece, a u razdoblju između Prvog i Drugog svetskog rata izlazio je časopis „Glas nedužnih“, čiji su urednici bili Veljko Ramadanović, Ferdinand Maslić i Miodrag Matić.

Posle Drugog svetskog rata dolaskom naprednih gluvih aktivista Dragoljuba Vukotića, Jovana Odavića, Mirka Zivlakovića i dr. Zemaljski odbor defektnih sluhom NR Srbije (danas SGN Srbije) pokrenuo je 1948. godine prvi časopis koji su uređivali gluvi ljudi „Bilten defektnih sluhom“. Štampanje časopisa je zatim preuzeo Savez gluvih Jugoslavije (danas SGN Srbije i Crne Gore), koji je kao jedinstveni list za čitavu zemlju izdavao „Desovac“, pa „Glas gluvih“, „Naš glas“, „Reviju“, „Glas SGNJ“ i najzad „Svet gluvih“. To je ustvari jedan časopis koji je samo menjao naslov.

Pored časopisa Savez je preko svog izdavačkog preduzeća „Kosmos“ štampao almanahe, monografije, udžbenike, metodike, knjige za gluvu decu, pedagoška uputstva roditeljima gluve dece i ostale surdopedagoške publikacije.