-         Međunarodni dan gluvih 2011. -

 

Problem komunikacije gluvih koji je glavna tema ovogodišnje Međunarodne nedelje gluvih nije slučajan, jer komunikacija je uslov za svaki neposredni socijalni odnos među ljudima. Bez komunikacije nema inter-akcije, a to znači da nema stvarnog kontakta, nema ni najelementarnije aktivnosti, obzirom da je komunikacija nužnost u našem životu i radu.

 

 

Kako možemo pomoći gluvom čoveku, da saznamo šta hoće, šta mu treba, šta hoće da nam kaže, na šta i na koga se žali ako ne možemo sa njim uspostaviti kontakt.

 

Komunikacija je i nešto šire od ovoga. Danas u doba globalizacije kad su kretanja i migracije ljudi veoma veliki, komunikacija se javlja kao jedan socijalno-psihološki fenomen u ljudskom društvu, u društvu onih koji čuju.

 

Komunikacija nije samo sredstvo za ostvarivanje veze među ljudima, nego i pojava koja odražava socijalne odnose, i što je još važnije utiče na društvene odnose. Sasvim je jedna stvar ako gluvo lice učestvuje u socijalnoj interakciji, ako ga neko nešto pita, ako se interesuje za njega, i obrnuto ako gluvo lice može nekome nešto da kaže, da se sporazume i sl., a sasvim je drugačije ako ljudi prolaze pored njega, niko se za njega ne interesuje, niko ga ništa ne pita, nikoga ne zanima. Tada je takvo gluvo lice ignorisano, potcenjeno, omalovaženo, odbačeno, i postaje bespredmetno biće. Upravo tako se osećaju gluva lica, kad čujuća okolina i pored sve najveće dobronamernosti ne može sa njima da opšti.. to znači da komunikacija sa jedne strane odražava socijalni odnos, a sa druge utiče na socijalni odnos. Da bi čujuća okolina uticala na nekoga ili nešto, pre svega potreban je nužan kontakt. Taj kontakt – to je komunikacija.

 

Imajući u vidu da gluvi u međusobnoj komunikaciji koriste znakovni jezik, zato korišćenjem tog jezika, koji je priznat u gotovo svim razvijenim zemljama, postoji i mogućnost komunikacije između njih i čujuće populacije.

 

Sve to je ono zbog čega udruženja gluvih  stalno nastoje da se što pre usvoji Zakon o srpskom znakovnom jeziku, obzirom da gluva lica imaju kao i svi drugi pravo na informaciju, pravo na upoznavanje sa svim onim šta se radi u društvu, školi, fakultetu, firmi… Niko nema pravo da im to pravo uskrati, a posebno ne organi javne vlasti.

 

Takođe, gluvi se sve više zalažu za priznavanje službe tumača znakovnog jezika, jer oni su jedna vrsta prevodilaca za gluve, gde god se oni nađu: na radnom mestu, na sudu, kod lekara, u javnim nastupima… Uz njihovu pomoć funkcioniše informacijsko-komunikacijski kanal kao „most“ između sveta gluvih i sveta čujućih.