Znakovni jezik

Izraz „znakovni jezik“ označava vizuelni način sporazumevanja gluvih osoba, posebno ugovorenim, odnosno standardizovanim znacima ruku i prstiju, sa ili bez mimike, sa sopstvenom gramatikom i sintaksom, pomoću koga se prenose misli, predstave, namere i pojmovi.
Znakovni jezik je u stvari govor znakova koji osim akustičke strukture ima sva jezička obeležja na nivou savremene komunikacije.
Ne sticajem okolnosti, već potrebom koju je nametnuo gubitak sluha gluve osobe još od davnina upotrebljavaju znakovni način izražavanja među sobom. Ti znakovi se sve više kroz svakodnevni proces upotrebe i porastom intelektualnog znanja pojedinaca, kao i opštim kulturnim nivoom zemlje u kojoj živi, usavršavaju i postaju u njihovim međusobnim kontaktima sve razgovetniji i razumljiviji. Sa znakovnim govorom pojavljuje se daktilologija (dvoručna) i hirologija (jednoručna) prstna azbuka, koja je došla kao sredstvo da bi se popunila praznina prouzrokovana nemogućnošću da se pojedini pojmovi prenesu gluvoj osobi putem znakova. To sredstvo se koristi danas i u mnogim školama za gluve, kao pomoćno sredstvo koje se kombinuje sa oralnom metodom nastave.
Problemom razvoja govora bavili su se filozofi još od Platona pa preko Lajbnica i Kanta, sve do naših dana, te postoji veliki broj teorija o nastanku govora i jezika.. Od govora kao psihofiziološke pojave treba razlikovati jezik kao plod evolucije govora usled istorijskog, socijalnog i kulturnog razvoja čoveka.
Pažnja se skreće na još jednu činjenicu, a to je: razlika mišljenja gluvonemog neškolovanog lica i mišljenje gluvog školovanog lica, odnosno način mišljenja osobe koja je ogluvela posle usvajanja govora. Ovo je neminovno potrebno da bi se bolje shvatila suština i kultura znakovnog izražavanja svake od ovih kategorija.
Upućena na svet oko sebe, gluva osoba posmatra svet vizuelno. Zato je većina predstava gluvih vizuelna, a samim tim situaciona, pa prema tome i statična. Oskudnost znanja gluve osobe nije zbog toga što nema predstave što neke stvari nije video, već zato, što ono što je video nije protumačeno, nije bila objašnjena kauzalna veza i odnos, što se predstava i njen sadržaj ne sjedinjuju u istu sferu značenja - pojam, i što je ono lišeno informacija svake vrste koju konverzacija pruža o predmetima i situacijama, jer nije obuhvaćena direktnim iskustvom. Zbog toga mnoge integralne komponente pojma ostaju bez karakterističnih suštinskih elemenata. Tako, u znakovnom isražavanju predmeta dominira crtajući, plastični, opisni znak koji se identifikuje sa radnjom.
Treba istaći još jednu činjenicu, a ta je, da vidno opažanje ima subjektivnu  notu. Svako opaža ono što je za njega dominantno, upadljivo, interesantno. Otuda će se jedna ista stvar na razne načine reflektovati na gluva lica, zato i imamo različito znakovno izražavanje kod gluvih u raznim krajevima jedne iste zemlje, ili jednog istog pojma kod raznih naroda. Na primer, pojam majka se u Srbiji označava sa dva kažiprsta preko obraza i pokretom vezivanja marame, dok se npr. majka u Americi označava dodirom palca po desnom obrazu.
Znakovni jezik je nužni oblik opštenja gluvih ljudi koji ne vladaju artikulisanim govorom. Kao osnova ovoga govora, javlja se sistem znakova od kojih svaki ima svoje značenje. Zbog toga znakovni jezik gluvih možemo nazvati govorom gluvih. U nizu slučajeva značenje znaka je slično sa značenjem reči, međutim, u većini slučajeva takvog značenja nema. Na primer, sat: ručni, zidni, stoni, džepni označavaju se istim znakom. Glagol leteti često je u zavisnosti od predmeta letenja i sadržan je u opisu predmeta: ptica, avion, buba, leptir. Nadalje, jedan isti znak može da označava i predmet i radnju. Opšti broj znakova je uopšteno manji nego što je broj reči u jeziku, a to ni u kom slučaju ne utiče na suštinu znakovnog izražavanja gluvih osoba.  
Postoji bitna razlika između znakova i govora. Ta razlika nije samo u tome što je znakovni jezik govor gluvih, a artikulacija govor čujućih, već je njihova suštinska razlika mnogo dublja. Ona počiva i na spoljašnjim i na unutrašnjim faktorima sa dubokim psihološkim i emocionalnim razlikama i reagovanjima.
Govor znakovima pod uticajem artikulacionog govora znatno se razvija. Znakovni jezik stoji u direktnoj zavisnosti sa životom i kulturnim razvojem gluvih. Ukoliko je taj život na višem nivou, utoliko su znakovni jezici više obogaćeni kulturom. Danas je teško odrediti puteve i zakonitosti razvoja znakovnog jezika, ali je jedno jasno, da se znak usavršava na bazi usmenog govora, što u krajnjoj liniji podiže kulturu govora gluvih. Na taj način znak kao govor gluvih prerasta iz osnovnog u pomoćno sredstvo opštenja. Zato ne treba izbegavati znakovni jezik, već ga naprotiv treba razvijati, približavajući ga oralnom govoru. Otuda usavršavanje oralnog govora zahteva od prevodioca ozbiljan rad na prevazilaženju naturalnog oblika znakovnog opštenja u viši kulturniji sistem kodova reči, koji treba da doprinesu poboljšavanje izražajnih mogućnosti gluve osobe. Na ovaj način znakovno izražavanje gluvih ne dostiže svoj konačni kulminacioni razvoj jer se usmeni govor inkorporira u mimiku i utiče na njen dalji razvoj i usavršavanje.     
Razvoj znakovnog jezika teče od difuznog i prilično opšteg znakovnog izražavanja i kreće se putem diferenciranja prvo kroz masu konkretnih detalja datog predmeta i njegovog stanja, zatim kroz izdvajanje one osobine koja, je bitna sa tačke gledišta logičnig razvoja. Ali pošto se razvoj znakova  dešava u svetu normalnog govora i pod uticajima surdopedagoške nastave, to nastupa diferenciranje pojmova, pri čemu oni gube specifične oznake svojstvene znaku i počinju da dobijaju primese oralnog govora, pa je prvo gest propraćen rečju u cilju diferenciranja od sličnih znakova, zatim se struktuira rečenica približno rečenici čujućih ljudi, i najzad, znak se usavršava pod uticajem govora, što je i krajnji cilj i želja svih gluvih osoba.
Postoji bitna razlika između znakova i govora. Ta razlika nije samo u tome što je znakovni jezik govor gluvih, a artikulacija govor čujućih, već je njihova suštinska razlika mnogo dublja. Ona počiva i na spoljašnjim i na unutrašnjim faktorima sa dubokim psihološkim i emocionalnim razlikama i reagovanjima. Karakteristike znakovnog jezika su:

1.    Znakovi, su prolazni i karakterišu se trenutnošću.
2.    Znakovi ne mogu da se fiksiraju pismeno ni zvučno, ali se mogu opisati i snimiti.
3.    Znakovi su elementi slikovnog izražavanja koji se crtaju pokretima ruku u vazduhu.  
4.    Znakovi se karakterišu neposrednošću i krajnjom očiglednošću.
5.    Znakovi su duboko propraćeni emocionalnošću koja je izražena i propraćena grimasama na licu, pa često i pantomimom.
6.    Znakovi su različitih vrsta i oblika, i u zavisnosti su od stepena mogućnosti adekvatnog izražavanja pojmova od strane gluvih. Otuda oni mogu biti raznih vrsta.   
7.    Znakovi se karakterišu krajnjom konkretnošću pojmovnog izražavanja, dok su apstraktni pojmovi svedeni na konkretno pokazivanje pojma.   
8.    Znakovi obiluju pojedinačnim pojmovima koji mogu biti i sinonimni, ali ne postoje opšti pojmovi, a posebno ako su oni apstrakcija.       
9.    Znakovi trpe od nediferenciranosti pojmova, tj. misaone neopredeljenosti, jer se jednim gestom izražavaju i označavaju nekoliko predmeta ili pojma, a naročito imena predmeta i radnje, koje se tim predmetima obavljaju te na taj način poistovećuju imenice i glagole.
10.    Mnogi znakovi se ne mogu shvatiti izolovano, pojedinačno, već samo u kontekstu čitave misli.
11.    Znakovi imaju individualni žargon, često obojen nacionalnim lokalitetom. No oni se brzo savlađuju, jer u biti imaju isti koren.
12.    Znakovi se razvijaju, kultivišu i usavršavaju, kao i sve druge reči i pojmovi.    
13.    Znakovi se lako pamte, razumeju i usvajaju, te brzo postaju zajednička tekovina gluvih u komunikaciji.     
14.    Znakovi ne izazivaju veliki optički napor i zamor za razumevanje, kao što je to slučaj kod čitanja sa usta.
15.    Znakovni govor teče u brzom tempu sa svim karakteristikama "telegrafskog govora".